Tvoje su ruke previše fine za moju kožu. Tvoj dah je previše vreo za moj vrat. Tvoje su usne premekane da bi na mojim grubim, ispucalim od hiljadu neostvarenih želja, željno upijale strast. Tvoj je jezik previše gladak da bi se sa mojim reljefastim ukrštao. Tvoja je koža previše nežna da bi niz nju skliznula moja gruba ruka, moje ispucale usne, moj reljefasti jezik. Možda samo moja suza može preći preko tvoje kože i pomaziti je sasvim blago, da je ne naježi, da je ne uznemiri, da je ne povredi.

Tvoja je reč previše mirna da bi moja uzburkala krv u njoj pronašla utehu. Tvoje je sve previše iskreno, da bi moglo da spere hiljade laži u kojima sam ogrezla. Tvoj je pogled previše pitom, da bih u oku mogla ovako divlja da ti se izgubim.

Sve sam ti to kazivala, a onda si poželeo da se sam uveriš u sve to. I ja se pojavih pred tobom.

A ti...gledao si me dugo, dugo.

Analizirao si svaki pokret, svaki poru, svaku boru, svako spuštanje pogleda i skriveni osmeh,  " previše si nežna", kažeš, a ja se zapitam zbunjeno da li je moguće da ne osećaš vatru koju razbuktiš samo jednim pokretom ruke. Nesvesnim. Spontanim. Usporenim.

Oduzimao si mi dah svaki put kad si posezao za mnom kao za poslednjom cigaretom - lagano i sa poštovanjem, kao gospodar svog nepostojećeg vremena, koji jedino što želi da radi, jeste da uživa u toj poslednjoj cigareti. Mutio si mi razum svaki put kada si mi dovodio čula do fantastične ekstaze, tek tankom linijom razdvojene od savršene agonije požude.

A ja sam ti se davala...cela i potpuna. Nisam štedela ni jedan uzdah, ni jedan dah, ni jednu reč, ni jedan vrisak koji odvodio nas je u čarbne šume nedoživljenih osećanja koja rastu na samoj granici ludila. I igrala sam, igrala, igrala na podijumu tvoje mašte, kretala se najfinijim pokretima, obmotavala najtananijim nežnostima, ne skidajući pogled sa tebe, igrajući samo za tvoje oči, smejući se samo za tvoju dušu, bivala tvoja ... umorno bih završavala svoju tačku zavodjenja, klečeći pred tobom, polako puzeći ka tebi i tiho obmotavajući usne oko osetljivosti koja nam je bila karta za još jedan put do središta zemlje. i onda, zamenjenih uloga, ja sam kao rodjeni hedonista, uživala u tebi, sebično ti nedozvoljavajući da posegneš za mnom svojim grubim rukama, držala se na distanci da mi vrat ne izgoriš svojim vrelim dahom, na sigurnoj daljini držala usne i jezik, da ih ne bi povredio ispucalim usnama od nečujnih uzdaha i jezika izbrazdanog mojim ukusima, sve dok se ne bih napojila slatkastim ukusom tvoje ljubavi, koju osećala bih dugo, dugo kako klizi mi niz grlo i greje utrobu savršenim osećanjem pripadanja.

Ti si Dobro. Moje Dobro.
Ti si Toplo. Moje Toplo.
Ti si Veliko. Moje Veliko.
Moja Ljubav i Moje Drago.
Opisan u mome srcu kao topla jesen koja svojim bojama unosi toplinu i smirenost u dushu i telo. Opisan u mojoj misli kao Covek, dovoljno jak da ponese teret iskrene emocije. Opisan u mojoj zelji kao Strast koja ne moze da ceka, strast koja ne zeli da se odlaze u nedogled u sluzbi Ljubavi. Zadovoljenje mora biti brzo i potpuno.
Dovoljno probirljiv da ne tolerises miris tela pod talogom parfema. Dovoljno istancanog ukusa da ne uvazavas opravdanje bez dokaza. Verbalno Jak, kontradiktorno umiljat. Nezan. Usporen. Lekovit.

Vozim i trazim pogledom broj 22. 
Znam da je tu negde, osecam. Nisam promasila ulicu. 
Zoves me " Gde si? " - oh, zar ne osecas? 
"Tu sam, blizu" - govorim i znam da osecas uzbudjenje koje ne pokusavam da prikrijem.
Koliko mastanja je pozadina svakog glasovnog drhtaja, koliko misli skrivenih pod plisanim prekrivacima, koliko zelja spranih mirisljavim kupkama...neke stvari se jednostavno ne mogu kontrolisati.
Izlazim iz kola i krecem ka tvojim vratima. Sta me ceka tamo?
Otvaras i bez reci privlacis, zeljan, pregoren, pomalo omamljen. Grlis me jako i trazis lice usnama. Ne usne. Kozhu. Oci. Nos. Osmeh.
Smejem se i prihvatam igru Londonskih pantomimicara. Cutim i gusim uzdah negde duboko u grudima. Dajem se tu, odmah na vratima, na opste odusevljenje dokonih komshija. Znam da cuju jednu pozudu kako se zadovoljava. Znam da cuju i zenu i muskarca zeljnih uzajamnih sokova, ali povrsnost njihovog slushanja je njihova kazna.
Zatvaras vrata i naslanjas me.
Podizem nogu.
Zelim te.
Bas tu i tako, bez Dobro vece,  Kako ste, dragi moj?
Spustas glavu do mog vrata i otvara ti se stotinu horizonta. Dishesh me sa hiljadu uzdaha i prelazis jezikom preko mog bila. Nekontrolisana ubrzanost pulsa te uzbudjuje i brises osmeh sa nasih lica - Vatra. Jedini element koji nas obuzima. Bez uvertire, komponujemo najdivniju plamenitu operu.
I nosis me.
...u nesagledivi vocnjak zrelih visanja. Tek poneka prastara tresnja strci svojom grandioznoscu. Otvaram oci i vidim maglu kako se spusta.
Prodires mi do srzi koja satkana od emocija, zadovoljno ispusta uzdah i unosi nemire u par izostrenih sluha koji pokusavaju da svedoce o spajanju dve identicnosti. Zelja je zadovoljena...
Ne pustajuci me ni tren, odvodise me do kreveta .

" Dobro vece " ....

" Dobro mi dosla " ...

Citavom planetom krene da cveta lavanda...

Sanjala sam te prosle noci.
Imam sat u sobi, koji projektuje zvezde na nebu.
Takodje pokazuje vreme i nekako cudno umiri spoznaja da vreme tece cak i dok spavamo, cak i dok se trudimo iz petnih zila mozdanih vijuga da ga zaustavimo, da mu promenimo tok ili cak izbrisemo. Buducnost moze da ne postoji, ali Proslost - ne.
Voleo si me u snu.
Sasvim tiho i polako.
Zakoracila sam u tvoj svet sigurno i arogantno, nudeci Nista, zahtevajuci Sve.
Imao si izbora i napravio si ga, cini se, ne razmisljajuci - rasirio si ruke i prihvatio me. Privio si me uz sebe u nekoj dugoj beloj spavacici koja je, kao u filmovima jeftinih horora, leprsala za mnom. Sva sigurnost ovog sveta izlila se iz tvog zagrljaja direktno u moju dusu i ja sam podigla glavu pokusavajuci da ti prodrem u zenicu. 
Zmurio si i samo me grlio. Naslanjao si glavu na moje teme i ljubio mi kosu, mazio ledja i vise nagonski potrazio moje usne.
Ceo san se zavrteo kao ringispil kada si me poljubio snagom divljeg labuda. Promenio si skucenu sobu u prekrasnu livadu zasutu poljskim cvecem koje ulegalo se pod nasim nogama. Bili smo bosi i srecni.
Na samoj granici polja i beskonacnog mora suncokreta zaustavio si me i pogledao u oci. 
Zgrcenih misica i drhtavih kolena izdrzala sam pogled od kojeg su mi suze potekle niz obraze.
Bio si zedan.
I pio si ih sa mojih obraza.
...a onda me polozio lagano na meki tepih izmesanih mirisa i boja, tek malo ispod velikog suncokreta koji se osmehivao suncu a nama davao znake da smo dobro skriveni od zajedljivih pogleda.
Dlanom si prelazio preko moga lica i ja sam se prepustila.
Nisi zurio.
Nisi govorio.
Samo si osecao i dopustao mi da osecam. Zatvorenih ociju prepoznavala sam prstenove u tvojim otiscima i raspadala se od neznosti koja je isijavala iz tvojih dlanova. Miris divlje nane usunjao se nekako u nozdrve i izmesao sa tvojim mirisom pozude. Spustio si usne na moje rame i citav roj pcela napravio je oreol nad nama. Izvijao si me rukom ispod prsljenova i prinosio braon socnost do svog jezika. Gubio si me u raznim svetovima i vracao svojim uzdasima. Rukom koja spustila se do mojih butina, otvorio si sebi put bez povratka. Stotine leptira zapevalo je odu svim radostima koje poletese iz mene u trenutku naseg spajanja.
Voleo si me.
I onda sam se probudila.
Nasmejah se budalastim snovima i pustih sms:

" Sanjala sam te. Voleo si me. "

Sat kasnije dobih poruku:

"sad si budna. Volim te : ) "

Zaglavljena sam negde izmedju jave i sna i ne pustam zelju dalje od prepona. Dodji...pomazi me.
Voli ...

...kao sto ja volim tebe...

U nekom suludom trenutku razbudjivanja posle loseg sna, shvatim da se vecina zena koje su se zaljubile u svog psihijatra ( a statistike kazu da 67% zenske populacije na svetu, posecuje psihijatra ili bi volelo da posecuje ali nema para), zaljube se zbog sigurnosti. Muskarci bi trebali da razmisle o tome - zene se danas jako retko osecaju sigurnim pored svog muskarca, jer oni ih jako malo slusaju i jako se malo interesuju za zenske " probleme", tj. misli koje ih more ( a dao Bog zenama svasta prolazi kroz glavu).
Kada ste poslednji put seli sa svojom zenom, devojkom ili cak i ljubavnicom i pricali do dugo u noc, a onda je samo zagrlili i zaspali? Kada ste poslednji put  zainteresovano saslusali njene misli i  pustili je da ishisterise zbog gluposti, a onda joj prisli i poljubili je u oba oka uzivajuci u svesnosti o njenoj potrebi i ovisnosti o vama? Kada? ...

Zene su uzasno senzibilna bica, iako danas sticajem okolnosti, postaju sve cvrsce za javnost, ali fragilnije za svoj odraz ( ponekad pomislim da se neke javne licnosti zenske, dopinguju testosteronom). Sve te maske kada popadaju, mozete samo ocekivati zenu u kadi punoj pene sa casom vina pored, kako pokusava da isplace sve uspesno odbijene atake na njenu senzibilnost, toga dana.

Zato su psihijatri na ceni uvek. Oni slusaju. Oni daju savet. Oni smireno posmatraju hitericnu zenu koja shvati u njihovom pogledu, svu besmislenost te histerije.

i tako...dabome :)

Dobro jutro zene i muskarci : )

Uzmes me za ruku i odvedes u Dalijevo ludilo za Galom, u tragicnost Romea i ocaj Julije, u zabranjenost najlepse Bordzije koja nije smela da voli onog koga je mogla, prosetas me kroz Geteovu Stelu i Ceciliju tek da vidim kako ce me zivot kazniti ako ne budem sledila srce, poludecu, izacicu iz sopstvene koze i uletecu pravo u ruke Solomonu kao dusha Sofije Semjonovne, a onda zavrsiti u dahu lazljive konkubine velikog Dzingis Kana.
Tako Lako...
Zagrlis me i pokazes velicinu Kjerkegorove sposobnosti da voli Onu koja svojom nevinoscu iritira i vec obecana je drugom, uzbudjujes me kao veliki zavodnik i savrseni ljubavnik, a onda raznezis detetom u sebi koje trazi svoju srecnu misao da moze da poleti kao Petar Pan, kao ludak koji prati onu koju je umislio da voli zbog njenog nepostojeceg savrsenstva.
Tako Lako...
Poljubis me i svu socnost zrele kajsije mi saspes u grlo, a onda mi kuglice nara cedis na jeziku dok usne mi mazes medom i prstima prelazis preko dojki tako zeljnih da ukus mentola sa tvoga jezika ostavis zauvek na njima.
Nastavis da me ljubis duz kicme i smejes se mojoj nemogucnosti da kontrolisem najezenost kozhe zeljne tvoga mirisa, vlaznosti tvojih usana i kvrzica tvoga jezika.
Tako Lako...
Znas da me posmatras satima, sa male razdaljine, dovoljne da me izludi zbog kratkoce mojih ruku da te dotaknem, da te prstima iscrtam svojim otiscima i da te dusi poklonim jednim savrsenim secanjem bas tog trenutka u kojem me tako lako uvodis u tunel zelje i pohote koja kontrolisano penetrira u mene tvojim pogledom.
Tako Lako...
Pokrijes me cebetom velikim i teskim, mekanim kao plis i  lakim kao oblak. Uvuces se ispod, lako kao pod moju kozhu, i zagrlis me jako, laznim nagovestajem pocetka jedne strasti, razvratnosti i bluda. A onda zaspis ne pustajuci me dalje od treptaja.
I ja usnijem najlepsi san, bas tu u tvojim rukama, mirna i zasticena od toksicnosti svakodnevica, svesna planskog bega od realnih svetlosti koje svojom izvestacenoscu pokusavaju da zamene mi sunce.

Cuvas me.

Tako Lako...

Volim trenutak kada osetim kako me koža onoga koga volim, upija, absorbuje lagano, menja boju pod mojim dodirima i otvara pore pod mojim mirisima. Udiše me. Volim pogled pun obožavanja koji čini me predmetom basnoslovne vrednosti, koji skida me lagano, bez ikakve žurbe, strpljivo, s ljubavlju, koji uzdiže me i spušta podjednako brzo. Volim dah na vratu koji bez imalo vlage ostavlja pečat vreline i jednog trenutka. Volim ruke koje svoje puteve znaju, koje ne lutaju već namenski se gube u mojim dolinama, u mojim snovima, u mojim fantazijama, u mojim mislima. Volim glas koji sasvim tiho zna mi reći urlikom da sam mu potrebna. Volim miris koji zapara mi čula i u ludilo ih povede.

Uzdignuta visoko tvojim rukama, zabacujem glavu i poturam ti grudi. Prepuštena  snu, zatvorenih očiju prepuštam se uživanju - baš sa tobom, baš tu, baš tako. Vreme gubi značaj u trenutku kada shvatam, da po prvi put u životu ja Jesam na pravom mestu,  ja Jesam u pravom vremenu, ja Jesam sa pravom osobom. Spuštaš me lagano, a ja od miline ječim i ukalupljujem te u sebe. Dišem teško i molim vrisak da probije iz mene, da se oslobodi, da mi iz grudi izleti bez kontrole i rastera ptice iz krošnje pod prozorom.

Ceo svet poprima lakocu tvoga daha...

Zamolila sam sinoc, pre bega u san, da mi napises mail. Cisto eto, da mi dan pocne sa necim/kim sto mi prija. 
Iskreno, nisam sumnjala da cu zateci mail, ali sam ocekivala da cu zateci kratku formu odjave nekog ko je delimicno  zaintrigiran nepoznatom osobom sa druge strane zice. 
Odavno neko nije ispunio moja ocekivanja. Odavno me niko nije zapanjio jednom stranicom prekrivenom recima koje ekShli (!),  imaju neki smisao!
Sama pomisao da si penetrirao u moj svet cele noci, stranicu po stranicu, mesec po mesec, post po post, blog po blog, sama pomisao da si me osecao cele noci da si dozivljavao svaku moju strast, da si shvatao svaku moju misao, da si upijao moje reci pisane nekad davno ili tek juce, pisane nekom daleko ili nekom ko ne postoji, sama pomisao da si bas Ti, otrovao svoju krv tonom nikotina jer nisi mogao da se odvojis od Mene, me je pomerila. Blizu. Blize. Tik tu do tebe.
I sada stojim i posmatram te, skeniram ti zenicu i trazim zute pege u ocima. 
Zelim da shvatim muskarca koji se par sati izolovao od celog sveta, da bi shvatio Mene. ( smajli - koji - se - smeje - zadovoljno )
I zazmurim. Pruzim ruku do tvog obraza i osetim meko. I toplo. 
Osetim citav spektar boja koje pocnu da igraju oko mene, da me vesele i raduju,  a ujedno smire svojom neagresivnoscu. Dozvolim palcu da se pomeri i zazmuri ti oci ne bi li osetio mekocu moga dlana i uzivao u njemu. 
Tada se desi prava magija...ti pruzis ruke i privuces me, bez ijedne reci, bez otvaranja ociju. Jednostavno me privuces kao potrebu koja je predugo bila zakljucana u nekom racionalnom folderu Svesti. Prigrlis me kao vrednost, kao zelju koju zelis da ispunis...

I ja se prepustim...

Zar nije divna ova jesen?
Jeste li obratili paznju na boje? :)

Vozim s posla delimichno svesna desavanja ispred sebe, po cistom automatizmu nesvesne budale koju Bog cuva, registrujem i  refleksno reagujem na  previse ubrzanja ili nepodnosljiva usporenja, preblizog branika ili udaljenog semafora na koji moram ili ne, stici; kad odjednom ugledam staticnu corollu ispred sebe. Stoji tako siva i nova sa zenskim vozacem za volanom i gleda me. Svakim slovom mi izmamljuje sve veci osmeh - nesto interno, izmedju mene i nje. Ubedjena da sam otkrila svu mudrost sveta, bas tu i bas tako premorena od price i objasnjavanja, dohvatim telefon i nakuckam poruku koja ce ovekoveciti taj trenutak: 
" Da li mozda corolla ima veze sa pricom uz gusle?"
Stize odrican odgovor i topli smesak. 
Kako znam da je topao? Ili ipak topli? Ma nije ni vazno dokle god je smesak u pitanju a ne brat.
Znam, jer On je asocijacija na Toplo i Meko.
Ne, ne, sram vas bilo - ne TAKo meko!
Znate ono kako uvek imate neku asocijaciju na nekoga ili na nesto; nevazno da li je to dobra ili losa, pozitivna ili negativna, obeshrabrujuca ili ohrabrujuca, jednostavno je tu - asocijacija na osobu. 
E pa moja asocijacija na njega je Toplina i neka cudna, neshvatljiva sigurnost. 
A ne znam ga.
Nemam pojma ko je.
Jos jedan nick u masi koji je resio da se zaljubimo.
Zasto ne dati sansu jednom takvom optimizmu?
Uzimam telefon i pisem sms:
" Pa dobro, zasto da ne probamo da se zaljubimo? Nemamo sta da izgubimo osim par kg " ...
Dajem gas i odjednom postajem svesna okruzenja.
Suncan dan.
Savrsen jesenji dan.
Neka je svima dobar ;)

Ja ne znam ko si ti. Ponekad ne znam ni ko sam ja. Nemam omiljenu pesmu, niti omiljeni film. U spomenarima sam uvek lagala da su mi tog perioda najpopularniji glumci bas Moji, omiljeni. Nikada nisam bila taknuta tužnom baladom, niti sam nekada slušala popularnu Azru ili Zabranjeno pušenje. Ekatarina The Big mi je uvek bila narkomanska grupa sa ne baš očaravajućim pesmama i na njihove koncerte sam išla samo zato što su svi išli, a onda bih zbunjeno, poluzainteresovano posmatrala sve te upaljene dzointe oko sebe i svetlosnom brzinom reakciju na hemijski proces izazvan istim. Tek kasnije sam shvatila da je nemoguce da tako brzo upadnu u dobro rapoloženje ili apsolutni bedak ' to je samo podsvest igrala tricky games sa njima. Šta dete zna šta je trava ili shit...
Probala sam marihuanu jednom, tamo preko bare naravno, pušila sam je kao cigaretu na opšte zgražavanje tri ortaka koji su je voleli više od rodjene majke. Jedan je govorio da će ćerku nazvati po njoj - Marihuana. Kasnije sam čula da mu se ćerka zove Maria Ana - valjda je to najbliže što je mogao da složi a da ne bude očigledno.
Nisam nikada volela momke za kojima je ludovalo pola grada. Nisam volela ni one lepotane, previše uštogljenosti su nosili svojim teškim koracima kojim su koračali kroz život, u  skroz pogrešnom ritmu. Nisam nikada volela poznate parfeme renomiranih modnih kreatora i tek kasnije u životu sam shvatila da je Mijaki poznat. A ja sam ga izbunarila dok je krčio sebi put ka vrhu. Da ne grešim dušu, moram da priznam da mi je Djordjo  uvek bio tajna ljubav i jedini presedan u svoj mojoj negaciji modnim trendovima i trnovitom putu do ostvarenja jedne Unikatnosti i karakternog originala koji nazvaše kratko i jasno - Ana.
Prva knjiga koju sam pročitala od korice do korice i ekŠli, shvatila i zapamtila o čemu se radi, je  Dnevnik Jedne Ane i čuveno menjanje imena A N A po padežima. Posle toga nastaje jako dug period zatišja mog literalnog uzdizanja, sve do Onjegina i Tatjane. I dan danas znam napamet oba ;Tatjanino pismo Onjeginu. Kao da sam ga ja pisala. Samo od mog Onjegina ni O.
Nikad nisam puštala kosu zato što je to IN, niti sam se šišala zato što je Arkan Ceci otfikario svu kosu u napadu ljubomore i besa. Bože sačuvaj da me je nekad privlačio trend i moda. Mama je uvek gundjala kako bi volela da makar jednom ne odskačem od sve ostale dece koja su kao štancana defilovala ulicama grada Čikaga. 
Prvi momak, tačnije momak koji me je prvi poljubio bio je klasična baraba koja se smucala po fliperanam i luna prkovima, uvek sa previše Djani'ja oko vrata i kožnom jaknom iz Švice koju mu je, narvno, devojka poslala. Ali to se tek kasnije saznalo. Mislim to, da ima devojku u Švici. Ljubio se kao pravi i nije balavio ni malo. Imao je pune usne, mesnate i sočne i usadio mi baš takve preferencije. Mada s godinama shvatiš da nije to bas toliko važan faktor u anatomskoj jukasti, baš kao što je i ' veličina ' precenjena.
Ne volim rastanke i bežim što dalje od njih. Ne plačem pred drugim i najjače izgledam kada sam najranjivija. Imam par  desetina maski, za sve prilike i neprilike, i rado ih menjam, u zavisnosti od raspoloženja. Ne pijem (više), ne pušim ( više ) i ne flertujem baš sa svakim ko nasedne na moju igru rečima ( više). Prodajem dušu djavolu za par grama emocija koje me promene i vrate u prvobitni oblik Žene, sa osećanjima. Nikada nisam nekoga volela jer je taj neko voleo mene, ali kao  po pravilniku Deset Božijih Prokletstva, uvek sam bivala voljena više nego što sam volela one koje sam trebala, a manje od onih koje sam uzdizala do neosvojivih tronova neostvarenih snova.
Bitanga i princeza mi je oduvek bio neodoljivi spoj, ali vremenom sam morala da se pomirim sa činjenicom da sam ja, eh, ipak Bitanga..
Treba mi princ...
...ili su veće šanse da nadjem belog konja za male pare, u jaha[ju]ćem stanju?

Da li znas da se ponekad jako tesko budim? Ne secam se sna, ali ostane osecaj koji stvori onu tegobu u grudima i sprecava vazduh da te nesputano izbacuje iz pluca. Ponekad se secam svega, ali nemam osecaj koji ostane da bridi na jeziku ili treperi u oku koje krmeljivo, pokusava da ugleda poznatu belinu plafona ne bi li se brze vratila u realni sve kontrolisanih obmana. Da li znas da su zore, bas kao ova sada, uzasno vetrovite i sveze? Zeljna sam ledenog vetra da me siba po licu ne bi li odganao svu vrelinu koja se danima upija u mene, gori me, przi. Mozda je jos neka zora bila ovako vetrovita, ali ja sam sanjala i nisam je cula, nisam je osetila, nisam uzivala u desetak stepeni manje od agonicnih vrucina koje nemaju kraja. Da li znas da ponekad sanjam i tebe? Svesna da je samo tvoj obris zalutao u moju podsvest, drsko ti scepam konture i vodim te kroz polja pognutih suncokreta, trazim ti divljenje u oku zbog bistrog potoka koji zamutimo bosim nogama umornim od pesacenja kroz pustinje sopstvenih sustina. A onda polako, svaka moja emocija, daje ti lik, pretvara te u miris, daruje mi dodir, ako bas zasluzim dobijem cak i osmeh; savrsen osmeh, za savrseni san.

Da li znas da ponekad boli postojanje? Postojim za druge, grabe me, komadaju, uzimaju delove koje ne mogu da kupe, a onda se jednostavno okrenu i sa osmehom odsetaju od mene, zadovoljni jer su dobili sta su zeleli. Nije vazan nacin. Takvi su ljudi, znam, nije vazan nacin. Cak ni motiv za mnoge stvari vise nije vazan. Vazno je samo dobiti neku zudnju koja izaziva svojom nedostupnoscu.

A onda izadjem na terasu, zagledam se u vetar i pustim jezu da se igra po kozi, lecim samu sebe svakim udahom svezine  jutra, mazim se mirisom cempresa koji euforicno igra u namenutom ritmu oluje, pustam misli da odlaze i dolaze na peron moje svesti, prihvatam istine i odbacujem lazi, zatvaram oci i pomislim Koliko je tesko ziveti bez ljubavi...